Hajduci – gerila na Balkanu

Sa prodorom Osmanskog carstva na tlo Evrope pocinje istorija slavnih hajduka. Pred nemilosrdnom turskom vojskom padaju redom sve balkanske zemlje i Osmansko carstvo postaje imperija koja preti da pokori svet. U isto vreme sa tim osvajanjima dolazi i do iseljavanja stanovnistva ali i naseljavanja plemena iz male Azije uz smisljeno ujkljucivanje domaceg stanovnistva u drzavnu upravu i vojsku. Najpoznatiji vojni redovi hriscana u toj sluzbi su bili: Vojnuci, Derbendzije i Martolosi, ali zbog svog ucesca u turskoj vlasti nisu bili upamceni u istoriji naseg naroda.

Na razvoj gerilskog ratovanja i hajduckog pokreta na Balkanu, pored izuzetno teskih haraca i nameta uticala je i izrazito razvijena vojnicka tradicija odreda najamnika u srednjem veku na ovim prostorima, tako da razlika izmedju hajduka i najamnika je bila jako mala.

 Ko su bili Hajduci? Oni su bili odmetnici,borci za slobodu na teritoriji Balkanskih zemalja, oni su se odmetali po sumama i planimama i gerliskom taktikom napadali konvoje i vojsku i uzimali plen. Sama organizacija je bila u hajducke druzine a glavno komandujuci bio je Harambasa.

Razni su razlozi zasto su se ljudi odmetali u hajduke, bilo das u optuzeni za nesto pa su izbegavali hapsenje ili sud, bilo da su bili na zubu turcima pa su strahovali za svoj zivot ili cisto zato sto su hteli da nose oruzije i kvalitetnu odecu sobzirom da je to bilo zabranjeno.

Oni bi u prolece i leto ratovali po sumama i plainama a zimi bi silazili kod svojih jataka u sela i gradove, kako narodno predanje kaze “Djurdjevdan je hajducki sastanak a Mitrovdan je hajducki rastanak”. Jataci su bili ljudi koji su prihvatali tokom zime da skrivaju hajduke da ih hrane i brinu o njima u svojim kucama, a za uzvrat hajduci su njima pomagali i donosili deo otetih dobara.

I hajduci su imali svoj kodeks, gde se smatralo necasnim ubiti ili opljackati siromasnog coveka, ali zato uobicajeno je bilo opljackati bogatog coveka, osobito trgovce, konvoje sa zlatom, oruzijem itd. Ali su kasnije prekinuli sa tim jer je raja stradala zbog toga. Hajduci su imali velikog udela u prvom i drugom srpskom ustanku, a mnoge vojvode su ranije bili hajduci i harambase.

Hajduci su bili progonjeni i ubijani gde god je to bilo prilike, u oblastima gde je bilo previse hajduka i gde sup revise poceli da otimaju i ubijaju i ceo narod tog kraja bi se okretao protiv njih zajedno sa turcima i pandurima (od kojih su vecinu cinili Srbi). Kada bi uhvatili hajduka on bi za primer bio nabijen na kolac a ako bi stradao u borbi njegova glava je odsecana i predate turcima. Ako bi narod bio zadovoljniji vladarom i zivot im bio laksi to je bilo manje hajduka u tom delu i obrnuto.

Najpoznatiji hajduci bili su sigurno: Starina Novak, Mali Radojica, Sati Vujadin, Senjanjin Ivo, Jankovic Stojan, Veljko Petrovic, Stanoje Glavas,Jovo Caruga, Karadjordje Petrovic...

Oruzije i taktika

Od oruzija je korisceno svo raspolozivo oruzije tog perioda. Sablje, jatagani, handzari, jalman, a od vatrenog oruzija pored nekoliko vrsta  pusaka kremenjaca i kubura a oruzije je stizalo sa raznih strana iz Evrope, Rusije, Azije tako da je arsenal raznolik.

Taktika je bila gerilska, napadi tipa: udari i bezi, potom ucene, otmice, zasede, upadi u slabije cuvane objekte... zbog relativno malog broja hajduckih ceta u odnosu na tursku vojsku svaki direktan sukob se izbegavao po svaku cenu.

U svakom slucaju Hajduci su ostavili neobrisiv trag u nasoj vojnoj istoriji, opevani kroz narodnu poeziju trajace jos dugo i podsecati nas kako su se hrabri Srbi nekada  suprostavljali mnogo jacem neprijatelju...

Drugi srpski ustanak

Posle ne bas slavnog zavrsetka Prvog srpskog ustanka, situacija u Srbiji nije bila na zavidnom nivou i tesko se zivelo. Turci su vrsli represiju i odmazdu prema narodu, palili su sela i useve i cinili sve da naplate za “bezobrazluk” i usud naroda koji se digao protiv njih.

Ubrzo zatim je Hurid Pasa je proglasio amnestiju za sve ustanike i postavio nove oborknezove u sve nahije Beogradskog pasaluka, a u Beogradu je preuzeo vlast Sulejman pasa Skopljak koji je brutalno otpoceo sa nasilnim skupljanjem kuluka i oruzija, uterivanjem poreza i drugih obaveza obracunavajuci se sa svima koji su se protivili. Vrlo brzo je takvo ponasanje dovelo do formiranja grupa Hajduka, koji su se otvoreno suprostavljali turcima svojom gerilskom taktikom.

Takodje na sve nacine su se pratili dogadjaji iz Evrope i Napoleonova osvajanja, kao i desavanja u Rusiji koja je uspela da izadje na kraj sa francuskim strategom i njegovom vojskom. To je izazvalo pozitivno misljenje u Srbiji i svi su bili nadahnuti hrabroscu Rusije i ruskog naroda. Ubrzo je doslo do ponovnog okupljanja knezova koji su uz veliku pomoc Prote Mateje Nenadovica poslali pozive i molbe Austriji, Rusiji i svim ostalim zemljama koje su organizovale Becki kongres, zahtevajuci pomoc u borbi protiv turaka i ukazujuci na neodrzivo ponasanje i teror koji je vladao.

Kao najznacajnija licnost iz srpske politicke elite nametnuo se Milos Obrenovic koji je dobio status oborkneza, ali ga je nesto kasnije Sulejman pasa unapredio u kneza jer je u njemu imao dobrog saradnika.

Zbog lose situacije je krajem 1814 izbilo i nekoliko ozbiljnijih buna. Kod Cacka mozda i najpoznatija Hadzi Prodanova buna koja je zahvatila i okolinu. Milos Obrenovic u tom trenutku nije zeleo da se stavi na celo te bune, cak je poslao i vojsku da ugusi bunu i sukobio se kod Knica sa ustanicima koji su uspeli da odnesu pobedu ali su se na kraju ipak povukli. Nakon toga Hadzi Prodan je morao da napusti Srbiju.

TAKOVO

Drugi srpski ustanak je poceo, moglo bi se reci spontano jer su srbi poceli da ubijaju Turke koji su skupljali porez a povecan je broj napada Hajduka na konvoje i njihove patrole. Na veliki praznik Cveti, 24 aprila 1815 godine ispred crkve u Takovu se odrzao veliki sastanak srpskih knezova i tada je zvanicno i podignut Drugi srpski ustanak.

Same pripreme za ustanak su drzane u najvecoj tajnosti a najveci odziv i pripreme su izvrsene u Sumadiji, tacnije Kragujevcu sa okolinom, Rudniku i Cacku, a za vodju ustanka je izabran Milos Obrenovic koji je posle te sluzbe u crkvi izasao i tada je izmedju ostalog izrekao jednu od cuvenih recenica “Evo mene a evo vam rata sa Turcima”.

Ubrzo su otpocele i vece borbe koje su trajale izmedju 4-5 meseci, ovaj ustanak je direktno bio uperen protiv turske vlasti, tacnije Sulejman pase i njegovog terora. Ustanici su uspeli da izvrse opsadu Cacka i vise od mesec dana da ga drze pod opsadom, a Milos je sa svojom vojskom krenuo severno i kod Paleza se sukobio sa Turcima i odneo znacajnu pobedu. Nakon te pobede ustanici su uspeli da otvore linije i komunikaciju sa Austrijom, i nekoliko vojvoda koji su se sklonili u Austriji se vratilo, a medju njima i: Stojan Cupic, Sima Katic, Petar Nikolajevc Moler i Sima Nenadovic.

Odatle Milos hrabro krece ka Valjevu gde ga ubrzo i osvaja. Turci pokusavaju da ih zaustave na Ljubicu ali nisu uspeli te su ustanici presli zapadnu Moravu i usancili se tamo. Ponovo Turci salju dodatnu vojsku iz dva pravca, Nisa i Bosne da zaustave napredovanje ali nisu uspeli jer su ih ustanici zaustavli na Dublju i kod Ljubica.

Primetno je da sukobi i borbe nisu bile onog intenziteta kao kod Prvog ustanka, prvenstveno zbog najave moguce Ruske intervencije po osnovu Bukureskog ugovore te se i diplomatska aktivnost intenzivirala na relaciji Turska-Rusija-ustanici, sto je na kraju i urodilo plodom i zakljucivanjem usmenog dogovora izmedju Marsali Ali pase i Milosa Obrenovica.

Turska je ovakav sporazum razumela kao konacan prekid borbi, ali za ustanike to je predstavljalo dalju osnovu za ostvarivanje konacnog cilja a to je oslobadjanje od turske vlasti, jer te povlastice koje su dobili tim sporazumom su vec davali odredjen stepen samouprave Srbima.

EPILOG

Posle sukoba Rusije i Turske i Jedrenskim mirom koji je usledio 1828 reseno je i statusno pitanje Srbije, koja je dobila potvrdu na samoupravna prava Knezevine Srbije, i feudalni danak je uspostavljen na godisnjem nivou i time su prekinuti svi feudalni odnosi turske u nasoj zemlji.

Prvi srpski ustanak

Pocetkom 18 veka, tacnije od 14.02.1804 do 07.10.1813 godine, u Beogradskom pasaluku i okolini otpocela je pobuna protiv turaka koja je prerasla u prvu fazu Srpske revolucije na celu sa Karadjordjem Petrovicem.

Taj pocetak 18 veka je bilo vrlo turbulentno vreme, jacanje zapadnih vojih sila Francuske, Engleske, Prusije, Ugarske ali posebno Napoleona koji je krenuo sa osvajanjima, je bio period slabljenja Otomanskog carstva u svim njenim segmentima i politicki, i vojno i materijalno a po opremi i obucenosti takodje je dosta zaostajala za vecinom zapadnih zemalja. Posle pobune janicara vlast u pasaluku i okolini su preuzeli Alija Kucuk, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed aga Focic koji su sebe nazivali Dahijama. I sami su vrsili vlast u Beogradu i okolini i ukinuli su sve povlastice i radili sup o svojoj volji. Ovakvim stanjem u pasaluku doslo je do ujedinjenja svih drustvenih snaga (seljaka, trgovaca, politicara..) kako bi se pronaslo resenje sa jako losu situaciju i oterale dahije, ali ustanak je bio jedino pravo resenje.

Vec pocetkom 1803 godine sastalo se 12 knezova, najvise iz Valjevske nahije medju kojima najistaknutiji su bili Aleksa Nenadovic i Ilija Bircanin da se za 8 meseci podigne oruzani ustanak, ovome su se pridruzile i Sumadijske  staresine, a Aleksa Nenadovic je obavestio i austrijskog komandanta u Zemunu da ce uskoro doci do oruzanog ustanka protiv dahija. Ali ovo pismo pada u ruke dahijama koji su tek sad uvideli sta se sprema i odlucise da odmah uguse svaku mogucu sansu za ustanak i eventualno mesanje Austrije i tako naredise secu knezova 04.02.1804 godine gde posekose vecinu istaknutijih trgovaca, svestenika, seljaka u Istocnoj Srbiji, Sumadiji i Zapadnoj Srbiji gde ce i biti prva zarista ustanka, ali na srecu odredjeni broj srpskih poglavara je uspeo da izbegne secu i to: Karadjordje, Milos Obrenovic, Stanoje Glavas, Mateja Nenadovic,  Petar Dobrnjac, Jakov Nenadovic, Milenko Stojkovic i dr.

Zbor u Orascu je bio poslednji sastanak pred pocetak ustanka, a tu su se sastali Karadjordje, Janko Katic i Vasa Carapic a uz njih i mnogobrojno srpsko stanovnistvo i hajduci, ubrzo se proculo i sa druge strane Kolubare gde se narod digao pod Jakovom Nenadovicem, i sa druge strane Morave pod Petrom Dobrnjcem i Milenkom Stojkovicem a za vodju ustanka izabran je Karadjordje Petrovic 14.02.1804 godine.

Prva bitka izmedju ustanika i turske vojske odigrala se na Drulpi 24.02.1804 u kojoj su turci doziveli poraz a sam Aganlija koji ih je predvodio je bio teze ranjen. Naravno ova pobeda je bila veoma znacajna jer je podigla moral ustanicima i narodu. Ubrzo su se redjali uspesi ustanika, u martu zauzet je Rudnik a u aprilu Batocina i Jagodina a preostale turke u povlacenju potukao je Vasa Carapic kod Lestana, i vec krajem aprila cela sumadija je oslobodjena od turaka. U Carigradu su ozbiljno shvatili komplikacije u Srbiji i odlucili su da posalju iz Bosne Becir pasu sa 3000 ljudi da umiri ustanak ali i da udalji dahije. Krajem aprila su otpoceli prvi pregovori Karadjordja sa Austrijom, ali zbog problema sa Napoleonom na svojim granicama oni nisu bili u mogucnosti da nesto vise pomognu, te su se ustanici okrenuli Rusiji. Ali borbe se i dalje nastavljaju u zapadnom delu pasaluka padaju Kolubara, Tamnava i Posavina odakle se turci povlace uz velike gubitke, oslobadja se i Sabac ali i Valjevo 18 marta. Turci su uglavnom vec bili saterani u gradove-tvrdjave Beograd, Smederevo, Pozarevac, Jagodina, Kragujevac i dr. te se moze reci da je vec do kraja aprila 1804 skoro cela Beogradska nahija i veci deo zemlje oslobodjen od turaka.

Od kraja marta pa do kraja aprila ustanici opsedaju Beograd, zauzimaju i presecaju okolne puteve i krecu zestoke borbe, turci su u nekoliko navrata pokusavali da probiju obruc ali bez uspeha. Tih dana zivot u Beogradu je bio izuzetno tezak, jer je zavladala glad i oskudevanje u hrani i ostalim namirnicama sto je dovelo da iseljavanja ljudi, a u jednom trenutku je doslo i do sukoba izmedju samih dahija. U cilju resavanja izuzetno kriticne situacije a po nagovoru Hasan Age, dahije su se slozile da pregovore sa ustanicima u Zemunu sredinom maja 1804.

Skupstina u Ostruznici od 06-15 maja 1804 na kojoj su se ustanici dogovarali sa kojim planom i zahtevima ce izaci pred dahije u Zemunu, o daljem toku ustanka, ciljevima, nabavci oruzija i municije i sl. Od prvog trenutka pregovora videlo se da ustanici ne zele mir sa dahijama i da njihovi zahtevi nece biti prihvaceni, te se posle propalih pregovora u Zemunu odlucilo da se bez kompromisa nastavi borba.

Ubrzo nakon toga turci su pokusali da probiju opsadu i da naprave pometnju u redovima ustanika ali im to opet nije poslo za rukom i uz gubitke su morali da se povuku, ta pobeda je bila veliki uspeh jer se smanjio broj turaka koji brane grad a ubrzo su oslobodjeni Pozarevac i Smederevo. Becir Pasa je imao naredjenje da smiri stvari i ako treba da ubije dahije, sto je i ucinio tako sto ih je poslao na Adu Kale gde su pali u ruke ustanicima koji su ih ubili, i potom je postavio oko 20 srpskih knezova i dao im gradove na upravljanje sto je donekle odgovaralo pocetnim zahtevima ustanika.

Turci nisu imali vise strpljenja i odlucili su da ubace veliki broj vojinka  u Srbiju kako bi napokon ugusili ustanak i  spremali su napad iz tri pravca Nisa, Vidina i Bosne. Sledeca odlucujuca bitka dogodila se na Ivankovcu avgusta 1805 gde su utvrdjeni Srbi uspeli da nanesu tezak poraz turskoj vojsci kod Paracina, i ta pobeda je jos vise ucvrstila veru ustanika u pobedu i konacan uspeh. Mozda najznacajnija bitka se dogodila izmedju Karadjordja i turske vojske koja je iz Bosne zauzela vec Macvu i Podrinje, i to na Misaru u avgustu 1806 gde su takodje ustanici odneli odlucujucu pobedu it u su se istakli Dobrnjac, Milovanovic i Glavas. Ohrabreni ovim pobedama ustanici su odlucili da krenu u ofanzivu, ohrabreni ulaskom Rusije u rat koja je u to vreme zauzela Bukurest. I nakon teskih borbi 30 novembra oslobodjen je Beograd a krajem decembra i Beogradska tvrdjava.

Ali to nije trajalo dugo vec 1812-1813 dolazi do velikih problema jer se Rusija povlaci iz rata potpisivajuci mir sa Turskom, zbog upada Napoleona sve do Moskve. Po izlasku Rusije iz rata ustanici su ostali sami i oslabljeni te su turci to iskoristili i odlucili da zadaju konacan udarac. I pored zestokog otpora dolazi do ne slaganje medju ustanicima i turci uspevaju vec u oktobru 1813 da slome ustanak i da zauzmu Beograd . Iako uz velike gubitke turci uspevaju da uguse poslednje dzepove otpore te se Karadjordje sa odredjenom grupom najblizih saradnika povlaci u Austriju.

Ono sto je pocelo kao buna na dahije, preraslo je u odlucujucu borbu ljudi na ovim prostorima protiv visevekovne vladavine turaka, sto ce dve godine kasnije i uspeti...

Boj na Kosovu

U leto, na Vidovdan 28 juna 1389 godine nedaleko od Pristine na Kosovu polju doslo je do velike bitke izmedju Srbije I Otomankog carstva koja ce odluciti dalju sudbinu naroda na ovim prostorima a narocito Srba u narednih pet vekova...

Bitka se dugo i opsezno pripremala sa obe strane o cemu svedoci i to sto su vojske na obe strane prevodili sami vladari, knez Lazar (sa oko 20-30.000 vojnika) i sultan Murat sa oba svoja sina Bajazitom i Jakubom (40.000 vojnika)

Ovo nije bio prvi sukob Turaka i kneza Lazara, to se dogodilo 1381 na Dubrovici kod Paracina i 1386 kod Plocnika koje je predvodio Murat licno i obe izgubio. Zato je i odlucio ozbiljnije da se posveti Srbima i  da sakupi najvecu vojsku koju je mogao i da zada konacan udarac najvecoj vojnoj sili na ovim prostorima, koji se jos nisu u potpunosti oporavili posle Maricke bitke.

Na obe strane pripreme su bile velike i to je jasno nagovestavalo da se radi o odlucujucoj borbi. Lazar je pazljivo pripremao vojsku i svoje saborce Vuka Brankovica, bosanski odredi Vlatka Vukovica, hrvatski krstasi Ivana Palizne, Milos Obilic i mnogi drugi, ali ipak srpska vlastela sa juga nije smela iz straha od turske odmazde da se usudi da posalje svoje vojnike u pomoc Lazaru.

Knez Lazar je vece pred bitku odrzao poslednju veceru sa svojim saborcima i komandantima koji ce predvoditi vojsku sutra na Kosovom polju. Na toj veceri je izrecena cuvena “Knezeva kletva”, ali i napravljen plan kako da se ubije turski sultan Murat. Za taj zadatak, a da bi dokazao svoju odanost i lojalnost knezu, javio se mladi vitez Milos Obilic koji je rekao da ce se predati turskoj vojsci, i kad ga odvedu do sultana  izvadice sakriven noz i ubice ga.

28 juna rano ujutru srpska vojska, posle poseti crkvi Samodreza gde su se pricestili, nastavila je put ka Kosovu polju na koje su Turci vec pristigli...

Na samom pocetku bitke Srbi su sjajno napredovali i potisnuli turke na krilima, posebno uspeha je imao Vlatko Vukovic sa svojim bosanskim odredima a odlicno se drzao i Vuk Brankovic sa svojom teskom konjicom ali glavno teziste borbe je bilo na Gazimestanu i Mazgitu. Tu u centru bitke knez Lazar sa glavnicom vojske uspeva da potuce Saridza Pasu i probije liniju nakon cega turska vosjka krece u lagano povlacenje jer je linija popucala na vise mesta. Medjutim posle smrti sultana koja se odigrava u medjuvremenu, Bajazit preuzima kontrolu nad celokupnom vosjkom i ubija Jakuba kako bi kasnije mogao da postane novi sultan a i besan zbog njegovog poraza. Odmah zatim krece u silovit kontranapad sa svojim rezervama i janicarima pravo u srediste ka Lazaru, gde posle krace borbe uspeva da slomi otpor i zarobi ranjenog kneza kojeg odvodi nazad i kao odmazdu odmah ga posece.

Bitka jos traje Vlatko Vukovic posle svog prodora po levom krilu i uspeha, ali sa povecim gubicima se povlaci u pravcu Bosne, dok sa druge strane teska konjica Vuka Brankovica pristize u centar da pojaca posustalu srpsku vojsku nakon zarobljavanja kneza Lazara, gde je odolevao sve do kraja bitke.

Najveca bitka u istoriji Balkana, oba vladara su poginula kao i vecina vojske na obe strane, odlazak Bajazita sa bojista pre kraja, ostavlja utisak da je srpska vojska ipak odnela pobedu u ovom krvavom obracunu. Po Srbiju posledice su odmah bile vidljive, ostala je bez vladara i najveceg dela vojske, sa mnogo udovica, dece i staraca, a vlast je preuzela carica Milica sa nepunoletnom muskom decom. Tek 1392 Stefan Lazarevic preuzima presto ali kao turski vazal jer je carica Milica ponudila svoju cerku Oliveru Bajazitu i vazalstvo da bi zauzvrat branio Srbiju od Ugara koji su nadirali sa severa zemlje.

Kad se sve to uzme u obzir a i po predanju ova bitka je oznacena kao poraz Srba, koja nije propala i izgubila na Kosovu ali je ta bitka okrenula njen razvoj u suprotnom pravcu narednih pet vekova.

Sam simbol kosovskog boja se oblikovao kroz istoriju u posebnu etiku, uz pravoslavnu crkvu kao glavnog nosioca toga. Postao je simbol borbe protiv tudje kulture i religije koje su pokusavale da potcine Srpski narod, pre svega duhovno ruseci sve sto bi podsecalo na njihovu otadzbinu i nacionalni identitet.

Propast Srpskog carstva - Bitka na Marici

26.09.1371 na reci Marici, odigrala se jedna od najznacajnih bitaka izmedju Otomanskog carstva na celu sa Lala Sahina i Srpske vojske na celu sa kraljom Vukasinom i despotom Ugljesom. Ova bitka predstavlja pocetak posrtanja Srpskog carstva i pocetak osvajanja srpskih teritorija od strane Turaka.

Srpska vojska pod komandom Vukasina I Ugljeseje Mrnjavcevica brojala negde oko 20.000 ljudi a Turska sila pod komandom begler-bega Lala Sahina je brojala oko 11.000 ljudi. Kao jedan od glavnih povoda za ovaj sukob navodi se namera Ugljese I Vukasina das a velikom vojskom potisnu Turke iz oblasti Makedonije I potisnu u Anadoliju (Mala Azija). Takodje se navodi iz vise izvora da je Vukasin I Ugljesa uspeli da skupe “mnogu vlastelu I velmoze” I das u sa tim snagama zeleli da sprece dalji prodor turaka na podrucije Balkana, ali je bilo I vlastele koja nije zelela da se prikljci toj vojsci iz svojih licnih interesa ili neprijateljstva sa tadasnjim kraljem npr. Nikola Altomanovic, Lazar Hrebeljanovic I Brankovici, te je srpska nesloga ponovo uzela svoj danak u krvi.

Bitka je otpocela tako sto se srpska vojska ulogorila na obodu sume ka polju, spremajuci se za napad na turska uporista. Ali Lala Sahin je dobio informacije da se srpska vojska ulogorila I odlucio je da ih prepadne iznenadnim nocnim napadom, iako je imao duplo manje vojnika. Napad, koji nije dugo trajao, je bio vise nego uspesan jer je srpska vojska bila potpuno ne spremna na napad  te je uspeo da potpuno bezglavu srpsku vojsku potuce do nogu ukljucujuci I pogibiju Vukasina I Ugljese, I taj poraz je jedan od najvecih poraza nase vojske u istoriji.

Ova bitka je jedan od najsudbonosnijih dogadjaja u istoriji ne samo nase drzave vec I celog Balkana uopste. Srpski poraz je bio jak I potpun, ali ga turci nisu iskoristili u punoj meri jer ni oni sami nisu bili svesni obima tog dodgadjaja a I veci deo njihove vojske nije se nalazio u Evropi. Sada vise nije bilo ni jedne sile vojnicke koja je mogla na Balkanu zaustaviti nadirucu otomansku silu, put za dalja osvajanja ka Moravi I Neretvi je bio sirom otvoren, a Srpska drzava je ovim porazom bacena na kolena I vise nije bila sila kao za vreme Dusanovo  vec je izgubila I veru da ce ikada vise ostvariti nesto slicno. Srediste drzave se pomerilo na sever kod Lazara Hrebeljanovica koji se mudrim potezima drzavnickim izdigao iznad ostale vlastele, a jos veci ugled je stekao kada je pomirio dve crkve, srpsku I carigradsku, nakon cega je srpskom verskom poglavaru priznata titular patrijarha, ali najvece iskusenje za buduceg kneza tek dolazi 1389…