Boj na Kosovu

U leto, na Vidovdan 28 juna 1389 godine nedaleko od Pristine na Kosovu polju doslo je do velike bitke izmedju Srbije I Otomankog carstva koja ce odluciti dalju sudbinu naroda na ovim prostorima a narocito Srba u narednih pet vekova...

Bitka se dugo i opsezno pripremala sa obe strane o cemu svedoci i to sto su vojske na obe strane prevodili sami vladari, knez Lazar (sa oko 20-30.000 vojnika) i sultan Murat sa oba svoja sina Bajazitom i Jakubom (40.000 vojnika)

Ovo nije bio prvi sukob Turaka i kneza Lazara, to se dogodilo 1381 na Dubrovici kod Paracina i 1386 kod Plocnika koje je predvodio Murat licno i obe izgubio. Zato je i odlucio ozbiljnije da se posveti Srbima i  da sakupi najvecu vojsku koju je mogao i da zada konacan udarac najvecoj vojnoj sili na ovim prostorima, koji se jos nisu u potpunosti oporavili posle Maricke bitke.

Na obe strane pripreme su bile velike i to je jasno nagovestavalo da se radi o odlucujucoj borbi. Lazar je pazljivo pripremao vojsku i svoje saborce Vuka Brankovica, bosanski odredi Vlatka Vukovica, hrvatski krstasi Ivana Palizne, Milos Obilic i mnogi drugi, ali ipak srpska vlastela sa juga nije smela iz straha od turske odmazde da se usudi da posalje svoje vojnike u pomoc Lazaru.

Knez Lazar je vece pred bitku odrzao poslednju veceru sa svojim saborcima i komandantima koji ce predvoditi vojsku sutra na Kosovom polju. Na toj veceri je izrecena cuvena “Knezeva kletva”, ali i napravljen plan kako da se ubije turski sultan Murat. Za taj zadatak, a da bi dokazao svoju odanost i lojalnost knezu, javio se mladi vitez Milos Obilic koji je rekao da ce se predati turskoj vojsci, i kad ga odvedu do sultana  izvadice sakriven noz i ubice ga.

28 juna rano ujutru srpska vojska, posle poseti crkvi Samodreza gde su se pricestili, nastavila je put ka Kosovu polju na koje su Turci vec pristigli...

Na samom pocetku bitke Srbi su sjajno napredovali i potisnuli turke na krilima, posebno uspeha je imao Vlatko Vukovic sa svojim bosanskim odredima a odlicno se drzao i Vuk Brankovic sa svojom teskom konjicom ali glavno teziste borbe je bilo na Gazimestanu i Mazgitu. Tu u centru bitke knez Lazar sa glavnicom vojske uspeva da potuce Saridza Pasu i probije liniju nakon cega turska vosjka krece u lagano povlacenje jer je linija popucala na vise mesta. Medjutim posle smrti sultana koja se odigrava u medjuvremenu, Bajazit preuzima kontrolu nad celokupnom vosjkom i ubija Jakuba kako bi kasnije mogao da postane novi sultan a i besan zbog njegovog poraza. Odmah zatim krece u silovit kontranapad sa svojim rezervama i janicarima pravo u srediste ka Lazaru, gde posle krace borbe uspeva da slomi otpor i zarobi ranjenog kneza kojeg odvodi nazad i kao odmazdu odmah ga posece.

Bitka jos traje Vlatko Vukovic posle svog prodora po levom krilu i uspeha, ali sa povecim gubicima se povlaci u pravcu Bosne, dok sa druge strane teska konjica Vuka Brankovica pristize u centar da pojaca posustalu srpsku vojsku nakon zarobljavanja kneza Lazara, gde je odolevao sve do kraja bitke.

Najveca bitka u istoriji Balkana, oba vladara su poginula kao i vecina vojske na obe strane, odlazak Bajazita sa bojista pre kraja, ostavlja utisak da je srpska vojska ipak odnela pobedu u ovom krvavom obracunu. Po Srbiju posledice su odmah bile vidljive, ostala je bez vladara i najveceg dela vojske, sa mnogo udovica, dece i staraca, a vlast je preuzela carica Milica sa nepunoletnom muskom decom. Tek 1392 Stefan Lazarevic preuzima presto ali kao turski vazal jer je carica Milica ponudila svoju cerku Oliveru Bajazitu i vazalstvo da bi zauzvrat branio Srbiju od Ugara koji su nadirali sa severa zemlje.

Kad se sve to uzme u obzir a i po predanju ova bitka je oznacena kao poraz Srba, koja nije propala i izgubila na Kosovu ali je ta bitka okrenula njen razvoj u suprotnom pravcu narednih pet vekova.

Sam simbol kosovskog boja se oblikovao kroz istoriju u posebnu etiku, uz pravoslavnu crkvu kao glavnog nosioca toga. Postao je simbol borbe protiv tudje kulture i religije koje su pokusavale da potcine Srpski narod, pre svega duhovno ruseci sve sto bi podsecalo na njihovu otadzbinu i nacionalni identitet.

Propast Srpskog carstva - Bitka na Marici

26.09.1371 na reci Marici, odigrala se jedna od najznacajnih bitaka izmedju Otomanskog carstva na celu sa Lala Sahina i Srpske vojske na celu sa kraljom Vukasinom i despotom Ugljesom. Ova bitka predstavlja pocetak posrtanja Srpskog carstva i pocetak osvajanja srpskih teritorija od strane Turaka.

Srpska vojska pod komandom Vukasina I Ugljeseje Mrnjavcevica brojala negde oko 20.000 ljudi a Turska sila pod komandom begler-bega Lala Sahina je brojala oko 11.000 ljudi. Kao jedan od glavnih povoda za ovaj sukob navodi se namera Ugljese I Vukasina das a velikom vojskom potisnu Turke iz oblasti Makedonije I potisnu u Anadoliju (Mala Azija). Takodje se navodi iz vise izvora da je Vukasin I Ugljesa uspeli da skupe “mnogu vlastelu I velmoze” I das u sa tim snagama zeleli da sprece dalji prodor turaka na podrucije Balkana, ali je bilo I vlastele koja nije zelela da se prikljci toj vojsci iz svojih licnih interesa ili neprijateljstva sa tadasnjim kraljem npr. Nikola Altomanovic, Lazar Hrebeljanovic I Brankovici, te je srpska nesloga ponovo uzela svoj danak u krvi.

Bitka je otpocela tako sto se srpska vojska ulogorila na obodu sume ka polju, spremajuci se za napad na turska uporista. Ali Lala Sahin je dobio informacije da se srpska vojska ulogorila I odlucio je da ih prepadne iznenadnim nocnim napadom, iako je imao duplo manje vojnika. Napad, koji nije dugo trajao, je bio vise nego uspesan jer je srpska vojska bila potpuno ne spremna na napad  te je uspeo da potpuno bezglavu srpsku vojsku potuce do nogu ukljucujuci I pogibiju Vukasina I Ugljese, I taj poraz je jedan od najvecih poraza nase vojske u istoriji.

Ova bitka je jedan od najsudbonosnijih dogadjaja u istoriji ne samo nase drzave vec I celog Balkana uopste. Srpski poraz je bio jak I potpun, ali ga turci nisu iskoristili u punoj meri jer ni oni sami nisu bili svesni obima tog dodgadjaja a I veci deo njihove vojske nije se nalazio u Evropi. Sada vise nije bilo ni jedne sile vojnicke koja je mogla na Balkanu zaustaviti nadirucu otomansku silu, put za dalja osvajanja ka Moravi I Neretvi je bio sirom otvoren, a Srpska drzava je ovim porazom bacena na kolena I vise nije bila sila kao za vreme Dusanovo  vec je izgubila I veru da ce ikada vise ostvariti nesto slicno. Srediste drzave se pomerilo na sever kod Lazara Hrebeljanovica koji se mudrim potezima drzavnickim izdigao iznad ostale vlastele, a jos veci ugled je stekao kada je pomirio dve crkve, srpsku I carigradsku, nakon cega je srpskom verskom poglavaru priznata titular patrijarha, ali najvece iskusenje za buduceg kneza tek dolazi 1389…