Sa prodorom Osmanskog carstva na tlo Evrope pocinje istorija slavnih hajduka. Pred nemilosrdnom turskom vojskom padaju redom sve balkanske zemlje i Osmansko carstvo postaje imperija koja preti da pokori svet. U isto vreme sa tim osvajanjima dolazi i do iseljavanja stanovnistva ali i naseljavanja plemena iz male Azije uz smisljeno ujkljucivanje domaceg stanovnistva u drzavnu upravu i vojsku. Najpoznatiji vojni redovi hriscana u toj sluzbi su bili: Vojnuci, Derbendzije i Martolosi, ali zbog svog ucesca u turskoj vlasti nisu bili upamceni u istoriji naseg naroda.
Na razvoj gerilskog ratovanja i hajduckog pokreta na Balkanu, pored izuzetno teskih haraca i nameta uticala je i izrazito razvijena vojnicka tradicija odreda najamnika u srednjem veku na ovim prostorima, tako da razlika izmedju hajduka i najamnika je bila jako mala.
Razni su razlozi zasto su se ljudi odmetali u hajduke, bilo das u optuzeni za nesto pa su izbegavali hapsenje ili sud, bilo da su bili na zubu turcima pa su strahovali za svoj zivot ili cisto zato sto su hteli da nose oruzije i kvalitetnu odecu sobzirom da je to bilo zabranjeno.
Oni bi u prolece i leto ratovali po sumama i plainama a zimi bi silazili kod svojih jataka u sela i gradove, kako narodno predanje kaze “Djurdjevdan je hajducki sastanak a Mitrovdan je hajducki rastanak”. Jataci su bili ljudi koji su prihvatali tokom zime da skrivaju hajduke da ih hrane i brinu o njima u svojim kucama, a za uzvrat hajduci su njima pomagali i donosili deo otetih dobara.
I hajduci su imali svoj kodeks, gde se smatralo necasnim ubiti ili opljackati siromasnog coveka, ali zato uobicajeno je bilo opljackati bogatog coveka, osobito trgovce, konvoje sa zlatom, oruzijem itd. Ali su kasnije prekinuli sa tim jer je raja stradala zbog toga. Hajduci su imali velikog udela u prvom i drugom srpskom ustanku, a mnoge vojvode su ranije bili hajduci i harambase.
Hajduci su bili progonjeni i ubijani gde god je to bilo prilike, u oblastima gde je bilo previse hajduka i gde sup revise poceli da otimaju i ubijaju i ceo narod tog kraja bi se okretao protiv njih zajedno sa turcima i pandurima (od kojih su vecinu cinili Srbi). Kada bi uhvatili hajduka on bi za primer bio nabijen na kolac a ako bi stradao u borbi njegova glava je odsecana i predate turcima. Ako bi narod bio zadovoljniji vladarom i zivot im bio laksi to je bilo manje hajduka u tom delu i obrnuto.
Najpoznatiji hajduci bili su sigurno: Starina Novak, Mali Radojica, Sati Vujadin, Senjanjin Ivo, Jankovic Stojan, Veljko Petrovic, Stanoje Glavas,Jovo Caruga, Karadjordje Petrovic...
Oruzije i taktika
Od oruzija je korisceno svo raspolozivo oruzije tog perioda. Sablje, jatagani, handzari, jalman, a od vatrenog oruzija pored nekoliko vrsta pusaka kremenjaca i kubura a oruzije je stizalo sa raznih strana iz Evrope, Rusije, Azije tako da je arsenal raznolik.
Taktika je bila gerilska, napadi tipa: udari i bezi, potom ucene, otmice, zasede, upadi u slabije cuvane objekte... zbog relativno malog broja hajduckih ceta u odnosu na tursku vojsku svaki direktan sukob se izbegavao po svaku cenu.
U svakom slucaju Hajduci su ostavili neobrisiv trag u nasoj vojnoj istoriji, opevani kroz narodnu poeziju trajace jos dugo i podsecati nas kako su se hrabri Srbi nekada suprostavljali mnogo jacem neprijatelju...
