Gvozdeni Puk

tekst preuzet sa http://borba14.blogspot.com

У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.

Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив "Гвоздени пук", био је то 2. пешадијски пук "Књаз Михаило" првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918.

У рат и вечну славу пук је кренуо 7 октобра 1912 из Прокупља. Постројен пук, после кратког говора команданта, уз звуке пуковског марша "Дрино водо хладна" кренуо на пут са којег се већина неће вратити. Отишли ​​су у рат, у историју и вечну славу ..

Оно што треба нагласити, посебно кад је у питању Други гвоздени пук у току Првог балканског, Другог балканског и Првог светског рата у борбеним акцијама пука учествовало је око 19.000 бораца.

Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива "Гвоздени". Прославио се у Брегалничкој битци, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници.

У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици у сукобу са загребачким "пуком бана Јелачића". Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена, а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао "Марш на Дрину". Команду над пуком примио је трећи ратни командант, пуковник Димитрије Милић.

Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први Карађордевића уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа.

После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке, када је у центру српског борбеног распореда, заузео село Горничево и отпочео гоњење разбијеног непријатеља. Само 25 септембра 1916. године овај пук је заробио пет бугарских официра и 804 војника и подофицира, запленио четири топа, седам митраљеза, 600 пушака итд...

У овим борбама су се прославиле и једине две ЖЕНЕ носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Флора Сендс, иначе Иркиња.

Посебну славу пук је стекао освајањем чувене коте 1212, 4. новембра 1916. године, што је омогућило да се ослободи Битољ. После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребацен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд.

Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.

Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приближно: Погинулих 32 официра, 1239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6492 војника и подофицира. Ово су губици само од непријатељских метака у борби. У ове бројеве нису урачунати губици од болести, нарочито од колере 1913. и тифуса 1915. године, јер никад нису ни утврђени ..

Оно чиме се топличани поносе то је сазнање да је ковчег са посмртним остацима краља Петра Првог Карађорђевића, од 100 пуковских застава колико их је било у српској војсци, био прекривен управо заставом Другог гвозденог пука. Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива "Књаз Михаило", била је најодликованији застава у српској војсци. Пуковској застави припала су одликовања: Карађорђева звезда са мачевима II реда, Карађорђева звезда са мачевима III реда, Карађјорђева звезда са мачевима IV реда, Орден Белог орла III реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом.

-Zurnal de Zenev, октобар 1918. о Гвозденом пуку:

Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну иду напред као сомнабуле ... под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду уз дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за биоскопске филмове ... "

Франше де Епере (Louis Félix Marie François Franchet d’Esperey):

"То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива".

Drugi Balkanski Rat

Ugovorom u Londonu nisu bila skorz resena sporna pitanja medju balkanskim saveznicima. Njivi interesi su bili i dalje problematicni i suprotni. Izbio je sukob Bugarske i Srbije oko Makedonije i time se raspao Balkanski savez. Posto je doslo do mmedjusobnog obracuna medju nekadasnjim saveznicima, a prste su umesale i Rumunija i Turska koje su videle priliku za povracaj odredjenih teritorija, to je samo rasplamsalo i onako zategnutu situaciju na Balakanu.

Srbija je trazila preispitivanje ugovora sa Bugarskom o raspodeli teritorija iznoseci nekoliko vaznih razloga:

• odlukom velikih sila Srbiji je trajno onemogucen izlaz na more
• stvaranjem albanske drzave Srbija je ostala bez znatnog dela teritorije koja je trebalo po ugovoru da joj pripadne , dok je Bugarska u Trakiji dobila i vise nego sto je  predvidjeno
• tokom rata Bugarska nije izvrsavala svoje obaveze na vardarskom ratistu. Osim toga, Srbija joj je poslala u pomoc pod Jedrene vecu vojnu jedinicu i nesto artiljerije, sto nije bilo predvidjeno sporazumom.

U isto vreme, postajao je i sukob izmedju Bugarske i Grcke, isto oko podele osvojene teritorije. Bugarska je uvek isticala pravo na Solun i okolinu i jos neke oblasti u egejskom primorju koje je osvojila grcka vojska.

Zategnute i pogorsane odnose izmedju saveznika nastojala je da iskoristi Austrougarska. Podrzavala je zdusno zahteve Bugarske u zelji da razbije Balkanski savez. Atanta je, a narocito Rusija, nastojala da ga sacuva kao prepreku austrougarskom prodiranju na istok.

U takvoj situaciji doslo je do zblizavanja odnosa Srbije i Grcke koje su 01.06.1913 sklopile ugovor o prijateljstvu a ubrzo i vojnu konvenciju. One su jedna drugoj garantovale zauzete teritorije u proteklom ratu i uzajamnu pomoc u slucaju bugarskog napada. Za potrebe srpske spoljne trgovine garantovan je Slobodan promet preko Soluna za naradnih 50 godina.

Iako Rumunija aktivno nije ucestvovala u Prvom balkanskom ratu, ona je nagovestavala da ce traziti da joj Bugarska ustupi juznu Dobrudzu i da ce se ukljuciti u sukob ako do njega dodje

Na jugu, Crna Gora se solidarisala sa Srbijom i mobilisala je jednu diviziju kao pomoc srpskoj vojsci u slucaju napada. U Srbiji i Bugarskoj jacale su struje koje su zagovarale oruzanu akciju za ostvarivanje svojih interesa. Tezeci da izbegne rat sa Bugarskom, Srbija je prihvatila posredovanje ruskog cara u nalazenju obostrano prihvatljivog resenja za Makedoniju. Medjutim, bugarska vojska iznenada u noci 29 i 30.06.1913 napada srpsku i grcku vosjku cime je i zvanicno otpoceo Drugi Balakanski rat.

TOK RATA I MIR U BUKURESTU

Glavni bugarski napad planiran je prema Srbiji na tom frontu sa glavnicom snaga, dok je ostatak imao zadatak da napadne Grcku vojsku kod Soluna i Djevdjelije. Sobzirom na manji broj bugarskih trupa sporadicni napadi i okrsaji su se pretvorili u grcke napade duz celog fronta i primorali bugarsku vojsku da se povuku sa svojih pozicija na odbrambene polozaje kod Kukusa i samim tim njihov plan da se koncetrisanim napadom brzo unisti veci deo Srpske vojske u Makedoniji nije uspeo.

U sedmodnevnim sukobima, u kojima je bilo dosta gubitaka na obe strane, srpska vojska je na Bregalnici (u istocnoj Makedniji) potpuno porazila bugarsku armiju Tada je Rumunija iskoristila tezak polozaj Bugarske i 10. jula objavila joj rat. Rumunska vojska brzo prodrla u juznu Dobrudzu, istovremeno presla reku Dunav i napredovala ka Sofiji. A na kraju i Turska 15.07.1913. napada Bugarsku i zauzima Jedrene. Suocena sa teskim porazima Bugarska je bila primorana da trazi mir. Mirovni pregovori zapoceli su krajem jula, a okoncani 10.08.1913. potpisanim mirom u Bukurestu.

Za vreme trajanja mirovnih pregovora, Austrougarska je bila spremna da direktno intervenise protiv Srbije, u korist Bugarske, ali je u tome nisu podrzale Nemacka i Italija. Rusija je podrzala zahtev Bugarske da dobije izlaz na Egejsko more, ali se tome suprostavila Francuska, koja je snazno podrzala Grcku.

Mirom potpisanim u Bukurestu, Srbija i Crna Gora su se prosirile teritorijalno. Srbija dobija Vardarsku Makedoniju i Kosovo, a Crna Gora Berane, Bjelo Polje, Pljevlje, Rozanj, Plav, Gusinje, Pec, Djakovicu, i deo Skadarksog jezera

Grcka je dobila Egejsku Makedoniju i deo zapadne Trakije, a Rumunija juznu Dobrudzu. Turska je uspjela da povrati zapadnu Trakiju i Jedrene. A Bugarska je tu najvise ostecena kao strana koja je izgubila rat.

POSLEDICE DRUGOG BALKANSKOG RATA

Ako je Prvi balkanski rat, bio oslobodilakog karaktera, Drugi balkanski rat je predstavljao bratoubilacku borbu, izazvan  sebicnim interesima burzoazije balkanskih zemalja i njihovih dinastija. Krajem ovog rata potvrdjena je teritorijalna podela makedonskog naroda, nacionalno jos nekonstituisnog

Uspeh Srbije i Crne Gore u balkanskim ratovima podsticali su narodnooslobodilacke teznje ovih naroda u Austrougarskoj. Zato su odnosi izmedje Austrougarske i Srbije nakon balkanskih ratova postali jos losiji, sto ce produbiti vec postojece problemei izmedju Atante i Centralnih sila.

Nakon zavrsetka balkanskih ratova, Srbija i Crna Gora su preduzele zakonske i druge mere na novim teritorijama radi ukidanja zatecenih feudalnih odnosa, modernizacije upravnog aparata i naseljavanja napustene zemlje. Nije moglo mnogo da se uradi jer je ubrzo izbio Prvi svetski rat…

Video - Ratovanje Srbije 1912-1918

Evo da osvezimo blog malo sa video materijalom, dokumentarnim o ratovanju Srbije od 1912-1918, prvo su obradjni Balkanski ratovi o kojima je i rec trenutno...

Prvi Balkanski Rat

“Balkan bure baruta”, cuvena izreka se ponovo pokazala da je tacna, kada je zbog tenzija oko teritorija Osmanlijskog carstva, od 08.10.191 do 30.05.1913 izbio PRVI BALKANSKI RAT.

Rat je vodjen izmedju, Srbije, Crne Gore, Grcke i Bugarske sa jedne strane protiv oslabljenog Osmanlijskog carstva sa druge.

Pocetkom 20-og veka velika kriza i problemi kako na unutrasnjem tako i na spoljasnjem planu su potresali Osmanlijsko carstvo. Velika pobeda Italije u Italijansko-Turskom ratu imala je znacajan uticaj na ceo Balkan i pripremu za rat protiv Turaka. Drzave na Balkanu pod patronatom Rusije 1912 godine pocinju pregovore, a vec krajem iste godine stvorio se Balkanski Savez.

Pre pocetka samog rata Srbija i Bugarska su imale planove za prosirenje sopstvenih teritorija, sto je za te zemlje bio dodatni motiv za pocetak rata. Uzimajuci u obzir da je Bosna i Hercegovina aneksijom pripala Austrougarskoj (1908), Srbiji je uskraceno da se siri u tom pravcu a kao logicni i jedini pravac nametao se Kosovo i Metohija i jug Srbije. Bugarska sa druge strane, koja je osigurala svoju nezavisnost 1909 godine a ujedno je i uzivala u prijateljstvu sa Rusijom imala je pretenzije na Makedoniju i Trakiju kao pravac za sirenje svojih granica.

POCETAK RATA

Velike sile sa zapada, posebno Francuska i Austrougarska su pokusale da odgovore zemlje Balkasnkog saveza da ne idu u rat ali u tome nisu uspele, a vec krajem septembra meseca krenula je opsta mobilizacija na obe strane i rat je bio samo pitanje dana…

Crna Gora (najmanja ali najratobornija clanica saveza) je prva objavila rat Osmanlijskom carstvu 08.10.1912, dok su ostale zemlje poslale ultimatium Carigradu koji oni nisu mogli da private te je 17 i 18 oktobra i ostatak zemalja Balkanskog saveza usao u rat.

Glavni problem je nastao jer nije postojao koordinirani plan vodjenja rata i zajednickog nastupanja medju drzavama saveza tako da je svaka drzava za sebe vodila rat, a bitke su se vodile na 4 fronta. Bugari su su napadali vecinu Turskih snaga koje su bile na putevima u Trakiji, Makedoniji i ka Carigradu, na jugu zemlje  ka Kosmetu, Sandzaku i severnoj Albaniji su operisali Srbi i Crnogorci a Grci su se borili u Juznoj Makedoniji u pravcu Soluna i prema Joniji i Epiru.

ZAVSRESTAK RATA

Mir je zakljucen 30.05.1913 uz posredstvo zapadnih sila. Ovim mirom Osmanlijsko carstvo je bilo prinudjeno da odustane od svojih evropskih pretenzija ali i provincija zapadno od Enos-Midija linije. Kao pobednici u ovom ratu trebalo je da Balkanski savez diktira mirovne uslove ali do toga nije dolso jer su se umesale Francuska, Italija,  Austrougarska i Rusija, i zbog toga Srbija, Crna Gora i Grcka su morale da se povuku iz Albanije, jer je Italija insistirala na stvaranju Albanska drzave, a i Austrougarska je zelela da spreci Srbiju da izadje na more.

Ovim ugovorom je nastala nova drzava Albanija, Grckoj je dodeljen Krit, Sandzak je podeljen izmedju Srbije i Crne Gore, Bugarska je dobila deo Trakije, jedino nije postignuta odluka o Makeodniji koja je ostala kao predmet neslaganja medju saveznicima. Veliko nezadovoljstvo ovim “nametnutim” Londonskim sporazumom ali i neslaganja oko Makedonije dovesce do izbijanja Drugog Balkasnkog rata…. 

Hajduci – gerila na Balkanu

Sa prodorom Osmanskog carstva na tlo Evrope pocinje istorija slavnih hajduka. Pred nemilosrdnom turskom vojskom padaju redom sve balkanske zemlje i Osmansko carstvo postaje imperija koja preti da pokori svet. U isto vreme sa tim osvajanjima dolazi i do iseljavanja stanovnistva ali i naseljavanja plemena iz male Azije uz smisljeno ujkljucivanje domaceg stanovnistva u drzavnu upravu i vojsku. Najpoznatiji vojni redovi hriscana u toj sluzbi su bili: Vojnuci, Derbendzije i Martolosi, ali zbog svog ucesca u turskoj vlasti nisu bili upamceni u istoriji naseg naroda.

Na razvoj gerilskog ratovanja i hajduckog pokreta na Balkanu, pored izuzetno teskih haraca i nameta uticala je i izrazito razvijena vojnicka tradicija odreda najamnika u srednjem veku na ovim prostorima, tako da razlika izmedju hajduka i najamnika je bila jako mala.

 Ko su bili Hajduci? Oni su bili odmetnici,borci za slobodu na teritoriji Balkanskih zemalja, oni su se odmetali po sumama i planimama i gerliskom taktikom napadali konvoje i vojsku i uzimali plen. Sama organizacija je bila u hajducke druzine a glavno komandujuci bio je Harambasa.

Razni su razlozi zasto su se ljudi odmetali u hajduke, bilo das u optuzeni za nesto pa su izbegavali hapsenje ili sud, bilo da su bili na zubu turcima pa su strahovali za svoj zivot ili cisto zato sto su hteli da nose oruzije i kvalitetnu odecu sobzirom da je to bilo zabranjeno.

Oni bi u prolece i leto ratovali po sumama i plainama a zimi bi silazili kod svojih jataka u sela i gradove, kako narodno predanje kaze “Djurdjevdan je hajducki sastanak a Mitrovdan je hajducki rastanak”. Jataci su bili ljudi koji su prihvatali tokom zime da skrivaju hajduke da ih hrane i brinu o njima u svojim kucama, a za uzvrat hajduci su njima pomagali i donosili deo otetih dobara.

I hajduci su imali svoj kodeks, gde se smatralo necasnim ubiti ili opljackati siromasnog coveka, ali zato uobicajeno je bilo opljackati bogatog coveka, osobito trgovce, konvoje sa zlatom, oruzijem itd. Ali su kasnije prekinuli sa tim jer je raja stradala zbog toga. Hajduci su imali velikog udela u prvom i drugom srpskom ustanku, a mnoge vojvode su ranije bili hajduci i harambase.

Hajduci su bili progonjeni i ubijani gde god je to bilo prilike, u oblastima gde je bilo previse hajduka i gde sup revise poceli da otimaju i ubijaju i ceo narod tog kraja bi se okretao protiv njih zajedno sa turcima i pandurima (od kojih su vecinu cinili Srbi). Kada bi uhvatili hajduka on bi za primer bio nabijen na kolac a ako bi stradao u borbi njegova glava je odsecana i predate turcima. Ako bi narod bio zadovoljniji vladarom i zivot im bio laksi to je bilo manje hajduka u tom delu i obrnuto.

Najpoznatiji hajduci bili su sigurno: Starina Novak, Mali Radojica, Sati Vujadin, Senjanjin Ivo, Jankovic Stojan, Veljko Petrovic, Stanoje Glavas,Jovo Caruga, Karadjordje Petrovic...

Oruzije i taktika

Od oruzija je korisceno svo raspolozivo oruzije tog perioda. Sablje, jatagani, handzari, jalman, a od vatrenog oruzija pored nekoliko vrsta  pusaka kremenjaca i kubura a oruzije je stizalo sa raznih strana iz Evrope, Rusije, Azije tako da je arsenal raznolik.

Taktika je bila gerilska, napadi tipa: udari i bezi, potom ucene, otmice, zasede, upadi u slabije cuvane objekte... zbog relativno malog broja hajduckih ceta u odnosu na tursku vojsku svaki direktan sukob se izbegavao po svaku cenu.

U svakom slucaju Hajduci su ostavili neobrisiv trag u nasoj vojnoj istoriji, opevani kroz narodnu poeziju trajace jos dugo i podsecati nas kako su se hrabri Srbi nekada  suprostavljali mnogo jacem neprijatelju...

Drugi srpski ustanak

Posle ne bas slavnog zavrsetka Prvog srpskog ustanka, situacija u Srbiji nije bila na zavidnom nivou i tesko se zivelo. Turci su vrsli represiju i odmazdu prema narodu, palili su sela i useve i cinili sve da naplate za “bezobrazluk” i usud naroda koji se digao protiv njih.

Ubrzo zatim je Hurid Pasa je proglasio amnestiju za sve ustanike i postavio nove oborknezove u sve nahije Beogradskog pasaluka, a u Beogradu je preuzeo vlast Sulejman pasa Skopljak koji je brutalno otpoceo sa nasilnim skupljanjem kuluka i oruzija, uterivanjem poreza i drugih obaveza obracunavajuci se sa svima koji su se protivili. Vrlo brzo je takvo ponasanje dovelo do formiranja grupa Hajduka, koji su se otvoreno suprostavljali turcima svojom gerilskom taktikom.

Takodje na sve nacine su se pratili dogadjaji iz Evrope i Napoleonova osvajanja, kao i desavanja u Rusiji koja je uspela da izadje na kraj sa francuskim strategom i njegovom vojskom. To je izazvalo pozitivno misljenje u Srbiji i svi su bili nadahnuti hrabroscu Rusije i ruskog naroda. Ubrzo je doslo do ponovnog okupljanja knezova koji su uz veliku pomoc Prote Mateje Nenadovica poslali pozive i molbe Austriji, Rusiji i svim ostalim zemljama koje su organizovale Becki kongres, zahtevajuci pomoc u borbi protiv turaka i ukazujuci na neodrzivo ponasanje i teror koji je vladao.

Kao najznacajnija licnost iz srpske politicke elite nametnuo se Milos Obrenovic koji je dobio status oborkneza, ali ga je nesto kasnije Sulejman pasa unapredio u kneza jer je u njemu imao dobrog saradnika.

Zbog lose situacije je krajem 1814 izbilo i nekoliko ozbiljnijih buna. Kod Cacka mozda i najpoznatija Hadzi Prodanova buna koja je zahvatila i okolinu. Milos Obrenovic u tom trenutku nije zeleo da se stavi na celo te bune, cak je poslao i vojsku da ugusi bunu i sukobio se kod Knica sa ustanicima koji su uspeli da odnesu pobedu ali su se na kraju ipak povukli. Nakon toga Hadzi Prodan je morao da napusti Srbiju.

TAKOVO

Drugi srpski ustanak je poceo, moglo bi se reci spontano jer su srbi poceli da ubijaju Turke koji su skupljali porez a povecan je broj napada Hajduka na konvoje i njihove patrole. Na veliki praznik Cveti, 24 aprila 1815 godine ispred crkve u Takovu se odrzao veliki sastanak srpskih knezova i tada je zvanicno i podignut Drugi srpski ustanak.

Same pripreme za ustanak su drzane u najvecoj tajnosti a najveci odziv i pripreme su izvrsene u Sumadiji, tacnije Kragujevcu sa okolinom, Rudniku i Cacku, a za vodju ustanka je izabran Milos Obrenovic koji je posle te sluzbe u crkvi izasao i tada je izmedju ostalog izrekao jednu od cuvenih recenica “Evo mene a evo vam rata sa Turcima”.

Ubrzo su otpocele i vece borbe koje su trajale izmedju 4-5 meseci, ovaj ustanak je direktno bio uperen protiv turske vlasti, tacnije Sulejman pase i njegovog terora. Ustanici su uspeli da izvrse opsadu Cacka i vise od mesec dana da ga drze pod opsadom, a Milos je sa svojom vojskom krenuo severno i kod Paleza se sukobio sa Turcima i odneo znacajnu pobedu. Nakon te pobede ustanici su uspeli da otvore linije i komunikaciju sa Austrijom, i nekoliko vojvoda koji su se sklonili u Austriji se vratilo, a medju njima i: Stojan Cupic, Sima Katic, Petar Nikolajevc Moler i Sima Nenadovic.

Odatle Milos hrabro krece ka Valjevu gde ga ubrzo i osvaja. Turci pokusavaju da ih zaustave na Ljubicu ali nisu uspeli te su ustanici presli zapadnu Moravu i usancili se tamo. Ponovo Turci salju dodatnu vojsku iz dva pravca, Nisa i Bosne da zaustave napredovanje ali nisu uspeli jer su ih ustanici zaustavli na Dublju i kod Ljubica.

Primetno je da sukobi i borbe nisu bile onog intenziteta kao kod Prvog ustanka, prvenstveno zbog najave moguce Ruske intervencije po osnovu Bukureskog ugovore te se i diplomatska aktivnost intenzivirala na relaciji Turska-Rusija-ustanici, sto je na kraju i urodilo plodom i zakljucivanjem usmenog dogovora izmedju Marsali Ali pase i Milosa Obrenovica.

Turska je ovakav sporazum razumela kao konacan prekid borbi, ali za ustanike to je predstavljalo dalju osnovu za ostvarivanje konacnog cilja a to je oslobadjanje od turske vlasti, jer te povlastice koje su dobili tim sporazumom su vec davali odredjen stepen samouprave Srbima.

EPILOG

Posle sukoba Rusije i Turske i Jedrenskim mirom koji je usledio 1828 reseno je i statusno pitanje Srbije, koja je dobila potvrdu na samoupravna prava Knezevine Srbije, i feudalni danak je uspostavljen na godisnjem nivou i time su prekinuti svi feudalni odnosi turske u nasoj zemlji.

Prvi srpski ustanak

Pocetkom 18 veka, tacnije od 14.02.1804 do 07.10.1813 godine, u Beogradskom pasaluku i okolini otpocela je pobuna protiv turaka koja je prerasla u prvu fazu Srpske revolucije na celu sa Karadjordjem Petrovicem.

Taj pocetak 18 veka je bilo vrlo turbulentno vreme, jacanje zapadnih vojih sila Francuske, Engleske, Prusije, Ugarske ali posebno Napoleona koji je krenuo sa osvajanjima, je bio period slabljenja Otomanskog carstva u svim njenim segmentima i politicki, i vojno i materijalno a po opremi i obucenosti takodje je dosta zaostajala za vecinom zapadnih zemalja. Posle pobune janicara vlast u pasaluku i okolini su preuzeli Alija Kucuk, Aganlija, Mula Jusuf i Mehmed aga Focic koji su sebe nazivali Dahijama. I sami su vrsili vlast u Beogradu i okolini i ukinuli su sve povlastice i radili sup o svojoj volji. Ovakvim stanjem u pasaluku doslo je do ujedinjenja svih drustvenih snaga (seljaka, trgovaca, politicara..) kako bi se pronaslo resenje sa jako losu situaciju i oterale dahije, ali ustanak je bio jedino pravo resenje.

Vec pocetkom 1803 godine sastalo se 12 knezova, najvise iz Valjevske nahije medju kojima najistaknutiji su bili Aleksa Nenadovic i Ilija Bircanin da se za 8 meseci podigne oruzani ustanak, ovome su se pridruzile i Sumadijske  staresine, a Aleksa Nenadovic je obavestio i austrijskog komandanta u Zemunu da ce uskoro doci do oruzanog ustanka protiv dahija. Ali ovo pismo pada u ruke dahijama koji su tek sad uvideli sta se sprema i odlucise da odmah uguse svaku mogucu sansu za ustanak i eventualno mesanje Austrije i tako naredise secu knezova 04.02.1804 godine gde posekose vecinu istaknutijih trgovaca, svestenika, seljaka u Istocnoj Srbiji, Sumadiji i Zapadnoj Srbiji gde ce i biti prva zarista ustanka, ali na srecu odredjeni broj srpskih poglavara je uspeo da izbegne secu i to: Karadjordje, Milos Obrenovic, Stanoje Glavas, Mateja Nenadovic,  Petar Dobrnjac, Jakov Nenadovic, Milenko Stojkovic i dr.

Zbor u Orascu je bio poslednji sastanak pred pocetak ustanka, a tu su se sastali Karadjordje, Janko Katic i Vasa Carapic a uz njih i mnogobrojno srpsko stanovnistvo i hajduci, ubrzo se proculo i sa druge strane Kolubare gde se narod digao pod Jakovom Nenadovicem, i sa druge strane Morave pod Petrom Dobrnjcem i Milenkom Stojkovicem a za vodju ustanka izabran je Karadjordje Petrovic 14.02.1804 godine.

Prva bitka izmedju ustanika i turske vojske odigrala se na Drulpi 24.02.1804 u kojoj su turci doziveli poraz a sam Aganlija koji ih je predvodio je bio teze ranjen. Naravno ova pobeda je bila veoma znacajna jer je podigla moral ustanicima i narodu. Ubrzo su se redjali uspesi ustanika, u martu zauzet je Rudnik a u aprilu Batocina i Jagodina a preostale turke u povlacenju potukao je Vasa Carapic kod Lestana, i vec krajem aprila cela sumadija je oslobodjena od turaka. U Carigradu su ozbiljno shvatili komplikacije u Srbiji i odlucili su da posalju iz Bosne Becir pasu sa 3000 ljudi da umiri ustanak ali i da udalji dahije. Krajem aprila su otpoceli prvi pregovori Karadjordja sa Austrijom, ali zbog problema sa Napoleonom na svojim granicama oni nisu bili u mogucnosti da nesto vise pomognu, te su se ustanici okrenuli Rusiji. Ali borbe se i dalje nastavljaju u zapadnom delu pasaluka padaju Kolubara, Tamnava i Posavina odakle se turci povlace uz velike gubitke, oslobadja se i Sabac ali i Valjevo 18 marta. Turci su uglavnom vec bili saterani u gradove-tvrdjave Beograd, Smederevo, Pozarevac, Jagodina, Kragujevac i dr. te se moze reci da je vec do kraja aprila 1804 skoro cela Beogradska nahija i veci deo zemlje oslobodjen od turaka.

Od kraja marta pa do kraja aprila ustanici opsedaju Beograd, zauzimaju i presecaju okolne puteve i krecu zestoke borbe, turci su u nekoliko navrata pokusavali da probiju obruc ali bez uspeha. Tih dana zivot u Beogradu je bio izuzetno tezak, jer je zavladala glad i oskudevanje u hrani i ostalim namirnicama sto je dovelo da iseljavanja ljudi, a u jednom trenutku je doslo i do sukoba izmedju samih dahija. U cilju resavanja izuzetno kriticne situacije a po nagovoru Hasan Age, dahije su se slozile da pregovore sa ustanicima u Zemunu sredinom maja 1804.

Skupstina u Ostruznici od 06-15 maja 1804 na kojoj su se ustanici dogovarali sa kojim planom i zahtevima ce izaci pred dahije u Zemunu, o daljem toku ustanka, ciljevima, nabavci oruzija i municije i sl. Od prvog trenutka pregovora videlo se da ustanici ne zele mir sa dahijama i da njihovi zahtevi nece biti prihvaceni, te se posle propalih pregovora u Zemunu odlucilo da se bez kompromisa nastavi borba.

Ubrzo nakon toga turci su pokusali da probiju opsadu i da naprave pometnju u redovima ustanika ali im to opet nije poslo za rukom i uz gubitke su morali da se povuku, ta pobeda je bila veliki uspeh jer se smanjio broj turaka koji brane grad a ubrzo su oslobodjeni Pozarevac i Smederevo. Becir Pasa je imao naredjenje da smiri stvari i ako treba da ubije dahije, sto je i ucinio tako sto ih je poslao na Adu Kale gde su pali u ruke ustanicima koji su ih ubili, i potom je postavio oko 20 srpskih knezova i dao im gradove na upravljanje sto je donekle odgovaralo pocetnim zahtevima ustanika.

Turci nisu imali vise strpljenja i odlucili su da ubace veliki broj vojinka  u Srbiju kako bi napokon ugusili ustanak i  spremali su napad iz tri pravca Nisa, Vidina i Bosne. Sledeca odlucujuca bitka dogodila se na Ivankovcu avgusta 1805 gde su utvrdjeni Srbi uspeli da nanesu tezak poraz turskoj vojsci kod Paracina, i ta pobeda je jos vise ucvrstila veru ustanika u pobedu i konacan uspeh. Mozda najznacajnija bitka se dogodila izmedju Karadjordja i turske vojske koja je iz Bosne zauzela vec Macvu i Podrinje, i to na Misaru u avgustu 1806 gde su takodje ustanici odneli odlucujucu pobedu it u su se istakli Dobrnjac, Milovanovic i Glavas. Ohrabreni ovim pobedama ustanici su odlucili da krenu u ofanzivu, ohrabreni ulaskom Rusije u rat koja je u to vreme zauzela Bukurest. I nakon teskih borbi 30 novembra oslobodjen je Beograd a krajem decembra i Beogradska tvrdjava.

Ali to nije trajalo dugo vec 1812-1813 dolazi do velikih problema jer se Rusija povlaci iz rata potpisivajuci mir sa Turskom, zbog upada Napoleona sve do Moskve. Po izlasku Rusije iz rata ustanici su ostali sami i oslabljeni te su turci to iskoristili i odlucili da zadaju konacan udarac. I pored zestokog otpora dolazi do ne slaganje medju ustanicima i turci uspevaju vec u oktobru 1813 da slome ustanak i da zauzmu Beograd . Iako uz velike gubitke turci uspevaju da uguse poslednje dzepove otpore te se Karadjordje sa odredjenom grupom najblizih saradnika povlaci u Austriju.

Ono sto je pocelo kao buna na dahije, preraslo je u odlucujucu borbu ljudi na ovim prostorima protiv visevekovne vladavine turaka, sto ce dve godine kasnije i uspeti...